Autor: Đorđe Bajić
| Srpska kriminalistička scena počela je da se budi početkom 2010-ih. Laguna je objavila romane Magični teatar ljubavi i smrti (2010) Verice Vinsent Kol i Kraj sezone (2011) Predraga Jovanovića, dva krimi-romana koja nisu privukla veću pažnju čitalaca i kritičara, ali čija je pojava nagovestila promenu, i početak zanimanja velikih izdavačkih kuća za kriminalistički žanr iz pera naših pisaca.
U to vreme se, takođe u izdanju Lagune, pojavio i novi roman Mirjane Novaković, Tito je umro (2011), koji se našao u užem izboru za, u to vreme, još uvek prestižnu i cenjenu NIN-ovu nagradu. Mirjana Novaković je, baš kao i Zoran Ćirić deset godina ranije, u trenutku odluke da se prikloni kriminalističkom žanru već bila renomirani i cenjeni pisac koji je pripadao tzv „glavnom toku“.
Debi roman Marka Popovića Jedan pogrešan korak, objavljen 2016. godine, našao se na listama najčitanijih i tako postao jedan od prvih domaćih hit trilera (Popović je ponovio ovaj uspeh i sa svojim sledećim romanom „Jedini izlaz“, 2022). Izuzetnu čitanost i popularnost doživeo je prvenac Miodraga Miše Majića u izdanju Vulkana, politički triler Deca zla (2019), koji je postao bestseler prodat u preko 50.000 primeraka. Sličan prijem doživeo je i Majićev sledeći roman, psihološki triler Ostrvo pelikana (2020).
Savremeni srpski kriminalistički roman veoma raznovrstan, a javlja se u širokom dijapazonu varijeteta. Tako u ponudi imamo angažovane društveno-političke trilere (Mirjana Novaković, Miša Majić, Anja Mijović, Zoran S. Stojanović), krimi-romane sa elementima komičnog (Mirjana Đuđević, Dragan Jovanov, Bojan Ljubenović, Ilija Kurjak), urbane misterije (Verica Vinsent Kol, Đorđe Bajić, Mirjana Uzelac, Oto Oltvanji), istorijske trilere i misterije (Đorđe Milosavljević, Vule Žurić, Branislav Janković, Nenad Novak Stefanović, Dragoljub Stojković, Marija Miketić, Dejan Stojiljković), psihološke trilere (Ksenija Popović, Predrag Jovanović, Tamara Kučan, Saša Nikov), hibride krimića, horora i/ili fantastike (rani Oto Oltvanji, Goran Skrobonja, Željko Obrenović), dokumentarističke knjige o pravim zločinima (Šimon A. Đarmati, Živojin Petrović), savremene „denbraunovske“ trilere koji se fokusiraju na misterije iz prošlosti (Vanja Bulić, Lazar Jovanović)…
Ono što je možda od ključne važnosti za dalji razvoj jeste da je sa kriminalističkog romana konačno skinuta višedecenijska stigma bezvredne petparačke literature. Nisu svi kriminalistički romani srpskih pisaca vrhunski, to stoji, ali u sve bogatijoj ponudi se svakako mogu izdovjiti naslovi koji zavređuju pažnju i koji svojim dometima mogu da parijaju aktuelnim stranim piscima trilera, kao što su, na primer, Ju Nesbe ili Harlan Koben.
U Srbiji više nije sramota pisati trilere. Skrivanje iza pseudonima konačno je deo prošlosti. Sada već možemo govoriti o krimi-bumu u srpskoj književnosti, sa nadom da će scena i u godinama koje dolaze ostati živa i poletna, te da će se ponuda kriminalističkih romana srpskih autora dodatno ustaliti i poboljšati.
